Yarn bombing u mom šoru

Kada iz svog ofisa (kuhinje, da ne bude zabune), pogledam kroz prozor, vidim jednu drvenu banderu i puno, puno kablova (koji su, uzgred rečeno, trebali biti pod zemljom).

Kako mi je pogled dosadio, rešila sam da nešto uradim po tom pitanju. Trebalo mi je puno vremena, ali krenula sam...

Daklem, pre dva dana uzmem kesu punu ostataka ostatka vunice, konca, raznog prediva i metodom slučajnog uzorka počnem da heklam ovo čime sam danas, na opšte čudjenje oca i muža, obukla banderu. Sve su me pitali da li sam ozbiljna, pa kad su videli da nosim merdevine i kačim, videli su da jesam, i to jako:))) Veliki poglavica je samo dodao da bih mogla i kuću tako da kitim! Jeee, dopalo mu se! Velika deca nisu kod kuće, jedva čekam da se vrate, pa da čujem i njihovu reakciju, tj. zanima me da li će primetiti, ili ću ja morati da im skrenem pažnju.
Ovako izgleda iz blizine:

Živo me zanima da li će komšije primetiti:)!?
Nek' se zna da prolaze pored štrikerske kuće....

Ovo nije reklama za Urban shop

Sledeću pričicu sam morala da podelim sa vama. Nisam sklona pisanju hvalospeva ili kudjenja, ali je ovo nešto što me je oduševilo (osim toga pokazalo se da sam bila u pravu;).

Elem, ne znam da li znate, ali moja velika Indijanka je mali maturant. To znači da završava osmi razred i ove godine se upisuje u srednju školu. Ako ste mislili da su sve misli i sva snaga okrenuti ka tome da se sprema za prijemni ispit, da uči, da sa sigurnošću zna šta će upisati, prevarili ste se. Najvažnija stvar je odabir garderobe za matursko veče. (Uzdahnula sam duboko.)

Još od pozne jeseni spazila je ove cipele:

I svaki put kad ode u grad, svrati u prodavnicu, vidi da li su još uvek u prodaji, koliko koštaju i podnese mi izveštaj. Ja joj naravno odgovorim: "Ok, kupićemo, ali molim te sačekaj sniženje!" I tako sve do pre neki dan, dok nije kući došla ljuta. Sve cipele te marke su bile na sniženju, osim onih koje je ona želela. Em što nisu bile na sniženju, em nije bilo broja. Ja otpala, ali šta da se radi, obećanje je obećanje, ako treba rodiću ih:)))

Kada sam ja sutradan otišla u prodavnicu, gle čuda, cipele su bile na sniženju, ali mnogo manjem od ostalih cipela iste marke. Za svaki slučaj, pitam prodavca tj. prodavačicu, da nema slučajno broja, naravno nema, ali mi ljudi lepo skrenu pažnju da mogu da ih kupim preko interneta.

Istog sekunda odem kući, naručim to što mi (joj) treba i molim boga da broja ima, da ne bih morala da pravim gimnastiku sa on line prodajom po belom svetu, odlaskom u Madjarsku, ili slično. Odgovor na mail je vrlo brzo stigao, broja ima, lepo kažu kad dobijemo dokaz o uplati, šaljemo cipele. Nije prošlo par sati od uplate, ponovo stiže obaveštenje u kome kaže da cipele stižu za dva dana i da, paz' sad, javim br. tekućeg kako bi mi vratili pare, jer je i taj model snižen kao i ostali....

Eto, šta da kažem, lepa, brza i iznad svega korektna usluga. Kanda se i mi učimo internet poslovanju...

Mnogo mi je žao što i ja ne mogu da ih nosim, em ne znam da hodam na štiklama (bar ne takvim), em nema smisla da imam cipele kao i ćerka. (To ne znači da neću okrenuti jedan krug, makar krišom učila da se nataknem na njih:))) Šara mi je prosto neodoljiva....

Žena u godinama

Ruke sve kraće,dupe sve veće. Tako to ide....

Htedoh reći, počela sam da trošim oči, pa sada prvi put u životu imam potrebu da stavim naočare dok čitam i pletem. Biologija radi svoje;)

Pre nekoliko meseci na buvljaku sam naletela na ovaj duks:


Naravno nisam mogla da odolim dezenu i boji pa sam ga kupila. To je jedna od mojih omiljenih marki, da ne kažem brendova. Imala sam sreće pa sam nekoliko puta na buvljaku i u second hand-u naletela na pantalone i majice divnog i veselog cvetnog dezena.Dušu sam im iznosila....

No, ovog puta nije baš bilo tako. Nekako mi duks nije čučnuo na prvu loptu. Bilo mi je žao da ga se rešim (to mi se jako retko dešava), pa sam ga ćušnula i čekala. Znala sam da ću ga za nešto iskoristiti, ali inspiracija mi nije nailazila. Mislila sam da napravim torbu, prsluk, ma ne znam ni ja šta. E, onda mi je sinulo. Prošle nedelje sam se dohvatila makaza, skinula sam ranfle oko rukava i pojasa, otfikarila okovratnik, presekla po sredini i rodila se ova kreacija:

Malo sam ušarenila porube, tek da ne bude dosadno!

Baš mi se dopada:)))

Još jedna marama

Uspela sam da raščivijam uputsvo za pletenje ove marame, a puno sam i gledala u već uradjene projekte. Nije bilo teško, a rezultat mi se dopada.

Mada, da mi je neko rekao da ću da pletem bez uputstva, ne bih mu verovala:))! Nekako sam navikla na američko pletenje, gde lepo red po red piše mustra, tako da mozak može da bude u off-u.
Vremena se menjaju!

Bambus

Još jesenas sam počela da radim ovaj džemper. U stvari, nije baš džemper, ali ne znam kako da ga nazovem.

Elem, u pauzi od onih silnih marama plela sam i plela i na kraju isplela:) Trajalo je, ali je vredelo. Potrošeno je skoro 800 gr stoprocentnog bambusa (da, da dobro ste pročitali - bambusa), možda je moglo i upola manje, ali sam plela sa dve niti istovremeno. Posle sam shvatila da baš i nisam morala, ali mi je bilo žao da param. Prvi put sam se susrela sa takvim predivom i oduševljena sam. Jako je prijatan osećaj držati ga u rukama i raditi sa njim.

A, tek kad se obuče, milina jedna, meko, veselo, prijatno. Na sreću, pa je vreme poslužilo i odmah sam morala da ga izvedem u šetnju.

Recept: ovde.

Tacne

Moram malo da se zaustavim sa maramama, makar ovde. (U stvari ja ih i dalje radim, ali o tom potom, kad ih privedem kraju:)))

Ovih dana sam se zabavljala tacnama. To mu dodje kao otvaranje sezone slikarskih radova i znak lepog vremena. U stvari poenta je u tome da mi jako smeta miris laka, pa zbog toga ne mogu da radim u zatvorenoj prostoriji. Ovako kad ih izlakiram, suše se na terasi, kuća ne smrdi, ma milina jedna.

Marama... opet

Moja fascinacija ovom maramom i dalje traje. Tako me odmara da je pletem da prosto ne mogu da odolim... Čak sam i jednu štrenu vune kupila, iako sam rekla da neću dok ne potrošim zalihe. Ali pravila su zato da se krše, zar ne? (Recite da je tako da mi bude lakše:))

Uporedo pletem i jedan džemper i pri samom sam kraju. Još samo drugi rukav da završim i postavljam fotke u toku nedelje. U glavi mi se motaju još jedno tri projekta, a ne mogu da se odlučim koji ću pre. Da li da započnem sve odjednom ili jedan po jedan, ne znam ni sama. Kako vi to rešavate?